Pratite nas na:      Facebook      Instagram

Category

Književnost

0

Hulio Kortasar-Progonitelj

Književnost

“Bruno moj, i taj tip i svi drugi tipovi iz Kamarila bili su sigurni. A u šta, želiš li znati? Ne znam, kunem ti se, ali su bili sigurni. U to što jesu, pretpostavljam, u to koliko vrede, u svoje…

0

O ljubavi i mrznji-Oskar Vajld

Književnost
Ljubav hrani masta kojom postajemo mudriji nego sto slutimo, bolji nego sto osecamo, plemenitiji nego sto jesmo. Njome mozemo zivot sagledati kao celinu, jedino njome i nicim drugim mozemo razumeti druge u njihovim stvarnim i u njihovim idealnim relacijama. Samo ono sto je lepo i sto je lepo zamisljeno moze hraniti ljubav. A mrznju moze hraniti sve.
-De profundis
0

De profundis -Oskar Vajld

Književnost

 “…Ah pa ti i nisi imao nikakvih pobuda u svom zivotu! Ti si imao samo apetite. Pobuda je intelektualna teznja. I da si bio “vrlo mlad” kada smo se sprijateljilii? Tvoj nedostatak nije u tome sto si znao premalo o…

0

Hulio Kortasar- Skolice (3)

Književnost
Saznanje da je zaljubljen u Magu ne znaci nikakav poraz niti vezivanje za nesto sto je prolazno i trosno; ljubav koja moze da se lisi svog predmeta, koja u nistavilu crpe svoju hranu, pridruzuje se mozda drugim silama, spaja ih i stapa u poriv koji ce jednom razneti onu utrobnu prijatnost tela nadutog od piva i przenih krompirica. Sve te reci koje je ispisivao u svesci, uz siroke zamahe rukom i zvizdanje, navodile su ga da puca od smeha. A onda se Traveler pojavljivao na prozoru i molio ga da zacuti…
Mozda je ljubav najvise obogacenje, darodavac bica; ali covek moze da izbegne njeno bumerang dejstvo samo ako je procerda, ako je prepusti zaboravu i ostane ponovo sam na tom stepeniku otvorene i pozorne stvarnosti. Ubijanje voljenog predmeta, kao sto je covek od davnina slutio, predstavlja cenu koju mora platiti da se ne zaustavi na tom stepeniku, kao sto Faustovo preklinjanje upuceno trenutku koji vec prolazi moze da ima smisla samo ukoliko taj trenutak biva istovremeno napusten, kao sto se prazna casa stavlja na sto. I tako redom, uz gorki mate.
Bilo bi tako lako da se organizuje koherentna sema, sklad, poredak misljenja i zivljenja. Dovoljno je uobicajeno licemerje, dovoljno je uzdici proslost na stepen iskustva, izvuci prednost od bora na licu i od svega prozivljenog sto se nazire u osmesima ili cutanjima onih koji imaju preko cetrdeset godina. Posle toga covek oblaci plavo odelo, zacesljava sede zaliske i pomiren sa svetom, ide na izlozbe slika, u Argentinsko udruzenje knjizevnika i u bar “Ricmond”. Pritajeni skepticizam, izgled kao da se covek odnekud vratio, svecani ulazak u zrelo doba, u brak, u ocevu propoved u vreme rostilja ili u vreme knjizice sa nedovoljnim ocenama. Kazem ti, jer sam dosta proziveo. Dosta sam i putovao. U mladosti. Govorim ti iz iskustva, sinko. Ti jos ne znas sta je zivot.
A sve to, inace tako smesno i ograniceno, moglo je da bude jos gore u nekim drugim ravnima, u meditiranju koje vazda ugrozavaju idola fori, reci koje izvitoperuju slutnje, uproscavajuca okostavanja, zamor koji iz dzepa sakoa vasi zastavu predaje. Moze da se desi da se izdaja pocini u potpunoj samoci, bez svedoka i saucesnika: pred samim sobom, onda kada covek uobrazava da je iznad licnih kompromisa i drama cula, iznad eticke torture izazvane spoznajom da pripada nekoj rasi ili barem jednom narodu ili jeziku. U najvecoj prividnoj slobodi, bez potrebe da nekome polazemo racune-napustanje partije, izlazenje sa raskrsca i bezanje bilo kojim od prigodnih puteva proglasavajuci ga nuznim ili jedinim. Maga je jedan od tih puteva, knjizevnost je druga (smesta spaliti svesku makar Gekrepten kr-si-la-ru-ke), lencarenje treci, meditiranje u vrazju mater cetvrti.
0

Samuel Beckett:Unnamable

Književnost
Unfortunately I am afraid, as always, of going on. For to go on means going from here, means finding me, losing me, vanishing and beginning again, a stranger first, then little by little the same as always, in another place, where I shall say I have always been, of which I shall know nothing, being incapable of seeing, moving, thinking, speaking, but of which little by little, in spite of these handicaps, I shall begin to know something, just enough for it to turn out to be the same place as always, the same which seems made for me and does not want me, which I seem to want and do not want, take your choice, which spews me out or swallows me up, I’ll never know, which is perhaps merely the inside of my distant skull where once I wandered, now am fixed, lost for tininess, or straining against the walls, with my head, my hands, my feet, my back, and ever murmuring my old stories, my old story, as if it were the first time.
0

Hulio Kortasar-Školice (2)

Književnost

Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta po prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zazmurim pa da se sve raspline i sve ponovo pocne, svaki put stvaram usta koja pozelim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogucih suverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu, a koja se pukom slucajnoscu koju ne nastojim da shvatim, podudaraju bas sa ustima sto se smese, ispod ovih koja ti crta moja ruka.

Gledas me, gledas me izbliza, sve blize me gledas, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve vece blizine a oci postaju sve vece, priblizavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno disu, a usta se srecu, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde tezak vazduh struji donoseci znani miris i tisinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveca ili riba, zivih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravicnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca, i ja osecam kako pored mene treperis kao mesec na vodi.
0

Hulio Kortasar-Školice

Književnost
I tako sam sreo Magu, koja je ne sluteci bila moj svedok i moja uhoda, tako sam nasao i razlog za nerviranje sto sam na sve to mislio, znajuci da mi je obicno lakse da mislim nego da budem, da u mom slucaju onaj ergo iz Dekartove sentence uopste nije ergo ni bilo sta slicno, tako smo isli Levom obalom, a Maga nije ni slutila da je moja uhoda i moj svedok, bezmerno se divila mojim raznovrsnim znanjima, mom poznavanju knjizevnosti pa cak i cool dzeza, sto je za nju predstavljalo nedokucivu tajnu. Zbog svega toga osecao sam se antagonijski blizak Magi, voleli smo se u jednoj dijalektici magneta i opiljka, napada i odbrane, lepote i zida. Pretpostavljam da je Maga gajila neke iluzije o meni, mora da je mislila da sam izlecen od predrasuda ili da postupno usvajam njega, kudikamo leprsavija i poeticnija predubedjenja. Usred nestalnog zadovoljstva, u jeku laznog primirja, ispruzio sam ruku i dotakao klupko Pariza, njegovu beskrajnu materiju koja samu sebe mota, magmu vazduha i onoga sto se ocrtavalo na prozoru, oblacke i potkrovlja, tada nije bilo nereda, tada je svet jos bio nesto skamenjeno i ustaljeno, igracka sastavljena od delova koji se okrecu na svojim sarkama, klupko ulica i drveca, imena i meseci. Nije bilo nekog nereda koji bi otvarao vrata iskupljenju, bilo je samo prljavstine i bede, casa sa ostacima piva, carapa u nekom uglu, bio je krevet koji je zaudarao na seks i na kosu, bila je jedna zena koja me je tankom i providnom rukom milovala po bedrima odgadjajuci ono milovanje koje ce me na cas otrgnuti sa te mrtve straze. Uvek prekasno, jer ma koliko vodili ljubav, sreca mora da je nesto drugo, nesto mozda i tuznije od ovog mira i zadovoljstva, nesto kao zvuk jednoroga ili zov sa ostrva, neki beskonacan pad u nepomicnost. Maga nije znala da su moji poljupci kao oci koje se otvaraju podalje od nje i da sam ja isao kao izvadjen iz sebe, prerucen u drugu figuru sveta, kao vrtoglavi kormilar na crnom pramcu koji sece vodu vremena i porice je.
0

Snimak glasa Sigmunda Frojda sa BBC-a

Književnost

BBC radio ekipa posetila je Sigmunda Frojda 7. decembra 1938. godine u njegovoj kuci u severnom Londonu. Frojd se nekoliko meseci ranije preselio u Englesku kako bi izbegao Nemacku aneksiju Austrije. Imao je 81 godinu i bolovao je od kancera…

0

Šekspirova knjižara u Parizu

Književnost

U potrazi za duhom Vilijema Šekspira, poklonici njegovog dela posećuju London i Gloub na obali reke Temze. Ili obilaze piščevo rodno mesto Stratford. U slavu Romea i Julije pohode Veronu, za duhom Hamletovim i duhom Hamletovog oca tragaju u dvorcu…

0

O nacionalizmu-Danilo Kiš

Književnost

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se “izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd.Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova “tajna” da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas.

Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.

Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše “iz naroda i za narod”, koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.

Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, “nikog do boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, “ponos porodice”, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze.

“To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune” – slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija…

Close