“Rekao sam sebi jos i to da moram malo pozuriti. Pravi zivoti ne trpe preterano zadrzavanje na rubu. Tu vreba demon kao u naborima prostate gonokok. Nemam mnogo vremena. Tu je ono mesto odakle nastupa,- usred lepog dana kad se sve smesi i sja strasna kavalkada, nezaboravna kavalkada oblaka crnih i niskih, koji ce za svagda prekriti azur. Moj je polozaj zaista delikatan. Koliko cu lepih stvari, vaznih stvari odbaciti od straha, od straha da ne padnem u staru gresku,od straha da necu svrsiti na vreme, od straha da me ne zahvati, poslednji put, jos jedan talas tuge, nemoci i mrznje. Raznovrsni su oblici kojima se nepromenljivost tesi zbog svoje bezoblicnosti.”